ПОРУЧНИК ТАСИЋ о нашој војсци аустроугарске новине пишу, на првим странама, да смо дроњави »опанчарски батаљони«. Исмејавају нас, ругају се сиротињи, јер смо вековима по рововима, у блату до гуше, на њиховим граничним положајима, као пси чувари; док се Европа градила, зидала, богатила, док је Европа играла, певала, крала, док је Европа пљачкала, отимала и уништавала мале и сироте народе као што је и наш! Србија данас има 4 милиона душа, Црна Гора 280 хиљада, а АустроУгарска – 55 милиона! Оскар фон Поћорек седи у Тузли, пије коњак и сере како ће рат трајати две недеље. Решили су, вели, да нас прегазе, побију и мртве, на послужавнику, однесу у Беч 18. августа, на рођендан цара Фрање Јосифа. Ми смо, по Оскаровом плану, један од дарова главатом Јосифу, који ће се обрадовати мртвом поклону. Главати Јосиф има све ловачке трофеје изузев нас. Изнад камина му једино недостају главе »опанчарских батаљона«!

Годинама прете, годинама вриште како »Србија мора доживети челично купање«. Ја никад ништа смрдљивије и поганије нисам чуо од претње да један народ буде окупан челиком! Зато вам сад понављам: други официри ће поштовати међународни договор о ратним заробљеницима, ја заробљеника нећу имати! Сви моји заробљеници биће побијени »при покушају бекства«! Ко ми на децу крене, неће успети да дигне руке, да се преда, добиће метак посред чела!